14. Јер, они које води Божији Дух, Божији су синови.
15. Нисте, наиме, примили духа робовања, па да опет страхујете, него сте примили Духа усињења, којим вичемо: »Аба, Оче!«
16. Сâм Дух сведочи с нашим духом да смо Божија деца.
17. Па, ако смо деца, онда смо и наследници — наследници Божији и сунаследници Христови, ако заиста с њим страдамо, да бисмо имали удела у његовој слави.
18. Сматрам, наиме, да наша садашња страдања нису ништа у поређењу са славом која ће се у нама открити.
19. Оно што је створено, жељно ишчекује откривење славе Божијих синова.
20. А оно што је створено, потчињено је ништавности — не својом вољом, него вољом Онога који га је потчинио — у нади
21. да ће у славној слободи Божије деце и оно само бити ослобођено робовања распадљивости.
22. Знамо, наиме, да све што је створено, све досад уздише и мучи се у порођајним боловима.
23. Али не само оно него и ми сами, који имамо прве плодове Духа, у себи уздишемо, ишчекујући усињење, откупљење свога тела.
24. Јер, у тој нади смо спасени. А нада која се види није нада, јер ко се нада оном што већ види?
25. Али, ако се надамо оном што не видимо, онда то стрпљиво ишчекујемо.
26. Тако нам и Дух помаже у нашој слабости. Ми не знамо за шта треба да се молимо, него се сâм Дух неизрецивим уздасима заузима за нас.
27. А Oнај који испитује срца зна тежњу Духа — да се по Божијој вољи заузима за свете.