1. Знамо, наиме, да када се сруши наша земаљска кућа, која је као шатор, имамо здање од Бога, вечну кућу на небесима, која није сазидана људском руком.
2. Зато и уздишемо и чезнемо да се обучемо у своје небеско боравиште.
3. Јер, ако смо обучени, нећемо се затећи голи.
4. Ми, наиме, који смо у овом шатору, уздишемо под теретом, јер не желимо да се свучемо, него да се преко овога обучемо, да живот прогута оно што је смртно.