5. Јер, као што нас обилно сналазе Христова страдања, тако је кроз Христа обилна и наша утеха.
6. Ако смо у невољама — то је за вашу утеху и спасење. Ако смо утешени — то је за вашу утеху, која чини да стрпљиво подносите иста страдања која и ми подносимо.
7. А наша нада за вас је чврста, јер знамо да имате удела како у нашим страдањима тако и у утеси.
8. Не желимо, браћо, да не знате за невољу која нас је снашла у Азији. Били смо прекомерно, преко своје снаге, оптерећени, тако да смо већ стрепели и за живот.
9. Али, у себи смо се помирили са смртном пресудом, да се не бисмо уздали у саме себе, него у Бога, који васкрсава мртве.
10. Он нас је од толике смртне опасности избавио и избављаће нас. У њега се уздамо да ће нас и даље избављати
11. уз помоћ ваших молитви за нас, да би многи захваљивали за милост која нам је дарована посредством многих.
12. А овим се хвалимо: наша савест сведочи да смо у светости и искрености које долазе од Бога живели у свету, а нарочито међу вама — не у људској мудрости, већ у Божијој милости.
13. Јер, не пишемо вам ништа што не бисте могли да прочитате или разумете. А надам се да ћете у потпуности разумети,
14. као што сте нас донекле и разумели, и да ћете се на Дан нашег Господа Исуса ви поносити нама као и ми вама.
15. У том уверењу намеравао сам да прво дођем к вама, да вам се укаже двострука милост.
16. Намеравао сам да преко вас одем у Македонију, па да из Македоније опет дођем к вама, а ви да ме испратите у Јудеју.
17. Да нисам можда био лакомислен кад сам то намеравао? Или то што намеравам, намеравам као човек, па је код мене истовремено »да, да« и »не, не«?
18. Али, Бог је сведок да наша порука вама није »да« и »не«.
19. Јер, Син Божији, Исус Христос, кога смо вам ја, Силван и Тимотеј објавили, није био »да« и »не«, него је у њему увек било »да«.